B(R)LOG: 7 sorte ljudi koje vidjate po kafić

Nekada davno, ljudi se družili bez da grickaju kašičku, sedeli na klupice u parkić, pored reku da gi pirka vruć vetar, nalazili se na odredjena mesta bez da se stoput dogovaraju preko telefon (Če kam te već 3 min desi? Bokica), pili žut klaker iz jednu istu flašu a da pritom nisu zapatili mononukleozu. Sedeli i na ladan beton, bez da prelade jajnici, al onda dodje bombardovanje, potrovaše omladinu, sjebaše Slobodana, uvedoše internet i sve ode u propas. Sedenje po parkići je avanzovalo u sedenje na stolicu, tapaciranu, pod leti ventilator, zimi kalorifer, više po sok ne trči onaj najmalečak, nego ga donosi jedna mlada, ubava, zovu je konobarica, a bogami i poskupe klaker. Mnogo. Počela deca i kafe da piju, a i brkovi im izrasli, nema od šta da ih plaše babe. Sedenje po kafići je postalo svojevrsan kult, pa su počele da se formiraju i vrste ljudi koji posećuju takvi SUR-ovi (samostalni ugostiteljski objekt):

DOMAĆINI

Najčešća vrsta ljudi ko kafić. Dodju sabajle čim se otvori, uznu “večernje novosti”, da slučajno ne propuste neku izuzetno važnu vest za njiov dalji mentalni razvoj, naruče si kafu i kiselu, namontiraju naočare za sunce na pola nos, presaviju se ko da gi boli stomak od zelene jabuke, i krenu si dan. U nastavak dana gi se pridruži još po neki član od domaćinsku sortu, sede si, obrću ture, komentarišu konobaricu i sve žensko što se tude promuva, i nastave da blenu u žutu štampu. Povremeno se požale na državu, kako nema poso, kako sve otišlo u majčinu, a onda se sete da su ostavili već crvenu do pola 3, i da im nije tako loše u život. Uglavnom imaju preko trijes godine, ni dan radni staž, sedam stana i lokala koje im ostavio tatko svojevremeno funkcioner u neku uz njegovu pomoć propalo preduzeće, Golfa peticu, i plavu majcu na kragnu.

SRKADŽIJE

Tip ljudi koji mož se takmiči na japanski test izdržljivost, jer je u stanje da presedi cel dan u kafić na jedno piće, i da ne mrdne dupe od stolicu po sedam sata. Popio bi on jadan i još neko piće, al jbg, baba mu danas dala samo sto kinte, pa ima samo za cedevitu, al to ga ne sprečava da na astal izbaci ključeve od kola (a došo peške), golem telefon i malboro tač.  Ne radi nigde, nit planira, kuka na državu, kuka na roditelji, kuka na cedevitu što razblažila sok, parazitiše po familiju, zna u sat kad će legne penzija, kevina plata i ćaletova alimentacija. U suštini bole ga uši za sve, on svaki dan ima za gurmansku, duži s mleko, cigare i tiket, i njemu više u život i ne treba. Životni moto: “KAD PORASNEM ĆU BUDEM DOMAĆIN”.

BIZNISMENI

Sorta tašna-mašna biznismeni, koji u kafić uleću s mobilni telefon na uvo, ugovarajući isporuku hrastov parket u zamenu za roze ženski tamponi na relaciju Surdulica-Minhen. Oni ne srkaju kafu, oni je progutaju ko dete sladak sirup kad napati preladu, popričaju se na kratko s drugari za astal, ostave pare za celu turu (da se vidi da su galantni), i nastave dalje do npr. banku, magacin, babu na ručak ili tome slično a sve sa izgovor “drugari mora idem nešto da završim, jbg poso hehe”. Ovakav ritual upadanje u lokali praktikuju i više put dnevno.

Kolko radim s ovi Kinezi, ću zaličim na nji

PAUZARI

On radi u državnu ustanovu. Jeste upala mu sekira u med, jeste radi na radno mesto koje niko živ ne zna čemu služi, jeste prima duplo veću platu od tebe, od tebe koji rintaš kod privatnika od 7 do 5 za 25 iljade. Ali i on ima svoje muke. Njemu je pauza samo SAT VREME, ej ti radniče vozaču viljuškar! Pa kako za sat vreme mož se dodje do kafić koji je npr. preko put opštinu, da se sedne, naruči duži s mleko, i da se onako čovečanski uživa u sve njegove čari. Pa ne može, a neće pričamo kako će stigne da omanda gurmansku pljeskavicu, to je tek muka. I tako on jadan, dodje si, posrka onaj espreso na brzi četres minuta, ne mož se ni popriča s koleginice iz drugi resor, već mu istekla pauza za topli obrok. Ako slučajno zakasni će dobije neopravdani, verovatno u stranku koja ga munula na to radno mesto.

LJUBAVNICI

Voleli bi oni da si imaju neko sobče, pa da u njega mož da razmenjuju nežnosti i telesne tečnosti, ali prečka. NEMA. Zato postoji alternativa. Dodju u neki podgrejan ugostiteljski objekat, po mogućstvu ne tolko popularan, mračan, ali i jeftin. I onda kreće cmakanje. Cmaču se pre kafu, uz kafu, i posle kafu. Živi ljudi, prioćalo im se, al su ipak na javno mesto, nekako se suzdržavaju iako se iz avion vidi da bi se dovatili tu ko mršave svinje. Uglavnom su srednjoškolci i studenti, jer se oni jelte najviše pate s manjak stambeni prostor u vidu obavljanje raznorazne sportske aktivnosti, mada sve češće mož se sretnu i pripadnici od stariju generaciju, tzv matorci kako se vaćare i smiškaju, a mnogo lako mož prepoznate da se radi od švaleraciju jer jedan na drugog pokazuju slike od decu na telefon.

ČOPORAŠI

Svi za jednog jedan za sve. Mislim na astal. Upadaju po nji dvanes, sa veru ljubav i nadu da će nadju dovoljno stolice da smeste svoja čoporaška dupeta. Prv ulazi alfa, vodja od čopor, uglavnom onaj s najgolemu glavu a najmanje pamet, i osmatra gde će mu se ekipa smesti. Nakon što se konobarica izmaltretira i donese 12 stolice iz susedni lokal, i dobije upalu mišići ko da je radila selidbu od sedmi sprat, nastupa još veći problem, a to je da zapamti sa šta će se gomila napoji. Naravno, svaki traži nešto posebno, postavlja po sedam podpitanja, triput menja mišljenje šta će pije, pa se konobarica vata za list A4 i uručuje alfi da si zapišu želje čestitke i pozdravi. Sede dugo, galame, smeju se ko pod grsnicu (smešne cigarke), podjebaju i konobaricu i ostali gosti. Kad dodje vreme za račun zbiraju se ko na bugarsku granicu kad se treba podmiti carinik Milko Kaladžijev, i nekako uspu da isplate ceh.

SOLAŠ

On dodje. Sam. Sedne i naruči piće. Posedi se tu malko, zvera po ostali astali, popije, ostavi pare, obuče kaput i napusti lokal. Mistik, oće izgleda kul, a ustvari nije. Ni sam ne zna dal je došo il je pošo, a velika je verovatnoća da se uputio u nabavku trobojno konopče, da se obesi kao svaki patriota. Pu-pu daleko bilo.

Devojče, a ratluk ima li?

SOLAŠI + 

Napredna vrsta od solaši. Solaš nabavio drugara. Dogovorili se, i došli zajedno. Seli. Naručili piće. Progovorili za celo sedenje možda tri rečenice, a ostalo vreme blenuli u telefon. Posle toga il otišli u Amsterdam da se uznu, il na zgradu da probaju “lastin skok”.