B(R)LOG: Stigo račun za grejanje, tatko će se besi!

Stisla zima, ič ne popušta. Malko iz minus dvajes ko popusti u minus sedam, ali ete ti ga, pa ne mož bez rukavice napolje da se izadje. Mi si sedimo dom, nagrevamo se, ispričasmo se pošteno, celu godinu se nismo zbrali tako u jednu sobu, da održavamo pozitivnu atmosferu, a i temperaturu. Pričamo si kako je baba Javorka prejebala kuk zato što skupština stanari nije očistila led pred zgradu, a ona mora svako jutro da ide po burek na unuka, jer siroma sprcao dvajes godine u guzicu, ne radi nigde, zvrnda do 5 ujutro na kompjuter, pa ne mož ustane da zatekne burek u pekaru dok ga deca nisu razgrabila na veliki odmor. Pričamo si, pričamo tako neke društvene teme, da ne kažem ogovaramo, jer što će pa radiš drugo dok ne počne “slagalica”.

Kad zazvoni zvono na vrata. I reko ćaletu, daj da zamenimo ovo zvono, to što bilo u modu da se turi zvono posle 99-tu kao znak od početak vazdušnu opasnost mani se, svaki put se precepim, ko mali sam si traume navuko, al ne vredi, on u to vreme kaže živeo ko Bog. Odveli ga od ženu i decu da mu ne zvrndaju, po ceo dan šljokao tamo, slušao Draganu Mirković na kasetofon, i bolele ga uši, ako stigo da utepa nekog Šiptara od vinjak stigo, ako ne ništa. Elem. Zvoni zvono, koj će ustane, ja ću, naravno, neće sigurno sestra, princeza mamina i tatina, a ne mož ni “džamiju” da završi kako treba. Poštar Miki se ucrveneo ko bulka, u svaki stan drmne po jednu za maler, ako je za sreću i dve, do naš sedmi sprat ušikao se ko na ispraćaj u vojsku da je krenuo. “Evo stigla čestitka iz Toplanu, novogodišnja, kaže deda Ljuba s prvi, bolje u hotel da je boravio ovaj mesec, jeftinje bi ga iskoštalo, reče ga i pade pod astal, eve još ga povrćaju.” – ucrvene se poštar ko da ga kučići jurili, a mi u zgradu toj ne čuvamo. “Ma mani tu Ljubu, taj da proguta dvajes dinara, deset bi iskenjao, nego ima li nešto za mene, neka plava “nedobog”, startovali me plavci skoro, pa moji da ne saznaju”-pitam Mikija, sve u nadu da ono sranje s kola neće saznaju, sve sam podmazao. -Ma nema be sinko ič, nego tu li ti je tatko da udjem, da ga pitam nešto samo, za veš mašinu kako da…?

-E otišo do selo, do babu i dedu da im odnese suhomesnasto, aj zdravo- mislim se samo još ti da udješ pa i ovo malo rakija što ostala da ode za jedno veče, ne mog te iz kuću isteram.

Tatko uzbudjen zbog dogadjaji i potpaljivanje vatru od naši političari oko Kosovo, poradovao se da se zaratovalo, i da mu stigo poziv da se javi u jedinicu u Komrensku kasarnu. -Krenulo li je a? Će li gi tepamo pa?- Morao sam da ga vidno razočaram, i da mu uručim poziv iz toplanu, pa ako će ratuje protiv nji slobodno, znam na hiljade nji koji bi mu se pridružili. -KOLKO BE? OSAMNES ILJADE ZA ŠEZDES KVADRATA!? PA MAJKE VI GA, BOLJE DA SAM PARKET LOŽIO! AJ BAR DA GREJETE KO LJUDI, IZRMZO KO CRKVENI MIŠ! – povika ćale, potrešen zbog ovaj surovi atak na njegovu ionako slabačku platu radnika kod privatnika (to je posebna kategorija). -DOSTA ME I ONAJ MAJMUN (misleći na dragog mu poslodavca) BEZ REP JEBE U ZDRAV MOZAK, AJ SAD I VI, OSAMNEST VI SESTRE ŠTUCALE!!!

Zorice, daj stavi mi puding na radijator, da se ladi…

Dve kutije bromazepam pokrckane su to veče, ko kad dete uzne čokoladu za kuvanje što majka spremila za tortu, pa gu omanda da ne trepne. Zabezeknuti pogled na račun, ometala je jedino neka emisija na televizor, gde neki “grobaru pod lopatu” takmičari pevaju ko da im je poslednje. Razmišljao je par sati, češao se po tikvu, i na kraj s tugu, ali i blago olakšanje saopštio – IL ĆE ZORKA NA SMEDEREVAC LEBA DA NI MESI, IL ĆE STARI TATKO ZBOG GREJANJE DA SE BESI!

 

APEL – SPUSTITE CENU GREJANJE INAČE ĆU PREDJEM NA DRVA DA SE GREJEM; A IMAM CELU ŠUMU U ZAPLANJE, MRK!