KVALITET: Čika Mića prešo MILION kilometra s njegovu mečku, i još gu tera!

Mercedes W124 je po cel svet poznat kao jedan od najizdržljviji automobili od tuj marku, mada generalno gledano i od ostale marke, a ovaj primer pokazuje kolko su pored dugotrajnost i pouzdanost, “mečke” ustvari rentabilne.

Poznata je poslovica medju ljubitelji od nemački četvorotočkaši starijeg kova-“na prvo mesto Mercedes, pa deset mesta prazna, pa svi ostali.”, a ovaj primer ide u prilog na takvo idolpoklnostvo od ovaj gasterbajterski san. Nakon što je pet godine rabotio u Mercedesovu fabriku, Michael Nickl je odlučio da si iskoristi popust koji je davala fabrika za njini radnici i da si kupi dosta jeftinje 124-ku. To je bilo tam 1992. godinu kad kod nas ljudi sipuvali benzin na po pola kilo iz plastičnu flašu koju je pre to švercer benzin iz Bugarsku zagrevao s vruću vodu da ispadne manja zapremina i tako turi još neku marku u svoj švercerski džep, a čika Mića je u Nemačku iskeširao novog Mercedesa, jer se kod nji nije ratovalo, pa je mogo. Odlučio se za dizelajku, jer su se već odlično pokazale s malu potrošnju a veoma veliku izdržljivost. Naravno to je na daleko čuveni motor s oznaku “200D”, sa čuveni zvuk klopotanje klipovi ispod haubu, s čiju se melodiju oduševljavali naši gasterbajteri dok su na kolegu dodavali kolica s malter. Meca je tad imala od opremu električan šiber, naslon za ruku, centralno zaključavanje, radio, i zadnji naslon za glavu. S tu opremu čika Mića je iz kućnu fond izvadio tadašnje 400 Klare Šuman (40.000 marke), i planirao je da napravi prejebotinu tako što će se vozi godinu dana s njega, i da ga proda za veće pare nego što ga kupio zahvaljujućo na golem popust koji mu dala fabrika.

Vidi se šta je Nemac, z dve ruke drži volan!

Al ne lezi vraže

Čika Mića je posle godinu dana voženje shvatio da mu se i ne isplati da proda Mecu, pa si ga evo četvrt vek kasnije i dalje trucka po ubavi nemački drumovi. Samo postoj jedna mala razlika. Auto više nije onako sjajan i ubav ko kad ga nabavio, napala ga korozija sa sve strane, a čika Mića ni pet pare ne daje za to jer si mu auto služi samo da se preveze od poso do kuću, pa do pijac, i na zadušnice i s njega je natepao ni manje ni više nego MILION kilometra.

Ta taj milion auto je čika Miću “prodao” samo jednom na put, i to nakon što mu na kilometražu od 445 iljade predjene otišlo kvačilo (pa čika Mićo, zlatno da je crklo bi). S Mecu je takodje imao i manje saobraćajke a rezervni delovi si nabavljao po auto-otpad, čisto da gu pokrpi i tera daljel. Za svo ovo teranje on je na nju promenio samo set kvačilo, kočnice da se istrošu, alternator i pumpu za vodu, svi ostali delovi su od majku fabriku. Čika Mića kao proračunat čovek (ovde bi se reklo stipsa) pisao kolko pare troši na kola i gorivo pa izračunao da za ovi milion kilometra potrošio ukupno 58.623 evra po današnji kurs, dok je na gorivo od tu cifru potrošeno 53 iljade. Ako ikad reši da ga proda, verovatno će ga gore kupi neki naš čovek, koji će mu kilometražu vrati na 200 iljade i će ga proda uz priču kako ga čika Mića vozio samo vikendom do pijac.

(prilagodjeno s Cgauto.me)